У недељу по Усековању главе Светог Јована Крститеља, 17. септембра 2023. године, прослављена је храмовна слава Сабора Срба светитеља у Штутгарту.

У навечерје празника служено је празнично вечерње богослужење са петохлебницом. Вечерње су служили протојереј-ставрофор Борисав Симић и протојереј Миленко Бакмаз.

На дан славе, Литургијско сабрање предводио је Његово Преосвештенство Епископ диселдорфски и немачки Господин Григорије уз саслужење штутгартског свештенства, протојереја-ставрофора Борисава Симића, протојереја Станка Ракића, протојереја Миленка Бакмаза, протојереја Драгослава Ћорковића, те протојереја Александра Бијелића, клирика славонске епархије, протојереја Владимира Голубовића, клирика браничевске епархије и протојереја Братислава Божовића, као и ђакона Александра Дебељака. Након произнесеног Јевнађеља, епископ Григорије се, честитајући славу, обратио верном народу. Храм је био испуњен великим бројем верника, од којих су многи приступили Светој Чаши.

У наставку славља је уприличен културно-уметнички програм те свечани славски ручак за све вернике и званице.

Кумови овогодиње славе били су: др. Славиша Рајковић, Зоран и Вања Радановић и Иван Божић.

Бесједа Владике Григорија:

Драга браћо и сестре, срећна нам слава нашега храма. Не зна ко се сјетио да посвети овај свети храм Сабору Срба светитеља. Ко год да се сјетио, дивно се сјетио. Као што су за читав свијет Праоци Аврам, Исак и Јаков, тако су за нас Симон, Сава, Стефан итд. Драга браћо и сестре, ово је час и ово је дан када треба да се запитамо ко ли је то светитељ, и како човјек постаје светитељ, и шта то човјека учини, као што рече ово данашње Јеванђеље, да буде свјетлост свијету, да буде свјетиљка која се ставља да свима свијетли, да свијетли у тами и да је тама не може обузети? Драга браћо и сестре, сви смо ми људи од крви и меса, као што су били и ови оци наши. Колико могу да сагледам након дугог живљења у Цркви, и након много падова и успона у животу, постоји само једна истина, када смо у питању ми људи и наше моћи и немоћи, када је у питању Бог и Његова моћ, када је у питању наше добро и наше зло, и када је у питању уопште добро и зло, сви ми мислимо, сви имамо то искуство да гријех има моћ, да зло има моћ. Али истина је у сљедећем, гријех и зло немају моћ уколико им ми ту моћ не дамо. Ми смо ти који чинимо да гријех постоји, да зло постоји. Само по себи зло неће моћи да постоји. Дакле, да научимо једну необичну истину, гријех нема моћ, гријех нема моћ да савлада човјека, уколико човјек не храни гријех својим моћима које су му дароване. Ко су светитељи Божији, шта су чинили и због чега су различити од нас? Они су знали да гријех и зло немају моћ а да Бог има моћ. Он има моћ да побједи свако зло у нама и око нас, и има моћ да подигне човјека, чак и онога који је пао у гријех, и то да га подигне не једанпут, неко како каже Јеванђеље седам пута седамдесет и седам. Наши светитељи, наши просветитељи, наши учитељи, наши стубови које данас славимо нису били људи који нису чинили гријех али су знали једну важну истину, да је у гријеху немоћ а да је у Богу моћ. Зато су свој живот и сами себе предавали Богу. Знали су да је свака земаљска моћ само пролазна моћ. Зато су наши прави цареви и краљеви постајали монаси, остављајући царску круну и порфиру, јер су осјећали гдје је немоћ а гдје је моћ, гдје је гријех а гдје је Бог. Данас, браћо и сестре, славимо једног Светитеља, можемо слободно рећи, скоро па из наших дана. Славимо Светитеља, Архијереја, Учитеља и мученика Светога Петра херцеговачког и дабробосанског Митрополита, који је, као што знате, убијен у Јасеновцу. Свети Петар је био син чувеног војеводе Богдана Зимоњића, био је човјек необичне физичке грађе и љепоте. Био је висок скоро два метра, паметан, лијеп, честитог и светога живота. Испричаћу вам само двије истине о њему. Имао сам прилику да сретнем човјека који га је познавао док је био у животу. Када је почео Други свјетски рат, Свети Петар се нашао у Пљевљима, у тамошњем манастиру. Јавили су му да се не враћа у Сарајево, јер ће сигурно бити ухапшен. Његов одговор је био морам да се вратим, јер народ са којим сам подијелио толико добра није заслужио да са њим не подјелим ово зло. Није се плашио. Одведен је у логор смрти и тамо по свједочењу логораша који су преживјели, тамошњи зликовци су хтјели да му се ругају, па су га свако мало пењали на неко буре, па су тражили од њега да држи проповјед, да говори шта год хоће. Он је, сваки пут када би то учинили, подигао своје руке високо и почињао молитву Богу, говорећи ријечи Драги Боже. То је толико излуђивало те зликовце, да би они обарали то буре и тукли га. На крају су га усмртили. Видите, браћо и сестре,  ми данас њега славимо. Нико не зна ни како се зову, ни гдје су, ни у каквом Аду и паклу ти људи који су га малтретирали. Шта значи обратити се Богу и не гледати у зло и гријех? Када сам у његовом родном крају, који се зове Пусто поље, гдје смо подигли једну црквицу у његову славу и част, један стари човјек испричао нам је једну причу која се препричава у том крају. Када је Петра био младић, студирао је теологију а преко љета би дошао кући и чувао би краве и телад. Његов отац, војвода Богдан још је био жив. Био је жив и у вријеме када је Петар постао Владика у Мостару. Када је постао Владика Петар, Богдан је тражио од њега да он њему као оцу пољуби руку. Када је то Петар урадио онда је он рекао сада ћу је теби пољубити руку као Владики. То су били велики и страшни људи и јунаци. Елем, када је Петар био младић, био је такав обичај у Пустом пољу да чувају на једном мјесту телад а на другом краву. Увече, пошто је било сиромаштво, мало се теладима да да узму млијека од крава а остало се носи у кућу да узму дјеца и други укућани. Богдан је стајао на једној греди, како ми прича тај човјек, и у једном тренутку због неке непажње тих младића и дјевојака који су чували стоку, одједном су се краве помијешале и телад кренула да узимају млијеко, да доје своје мајке. Петар је само узео двоје телади и није им дао да доје. Увече, када су сјели за вечеру, прича тај старац, каже Богдан Петру па сине, ти пусти наша телад да подоје а ниси пустио од онога комшије, а он каже да ја нисам ухватио њихову телад они вечерас не би имали шта да једу а ми једемо, јер имамо шта. Шта вам то говори, браћо и сестре? Да човјек цијелог свога живота треба да се опредјељује на добро и да чини добро. И на крају живота може да доживи такав живот какав је доживио Петар, да буде мученик, да буде поруган као његов Господ, да буде усмрћен. Али кроз тај догађај, том његовом смрћу, неће бити само једанпут изражена његова љубав према Богу, него ће бити тиме потврђена његова цјелокупна љубав и живот усмјерен према Богу. Зато и ми, браћо и сестре, треба да сваки дан војујемо, да се сваки дан боримо против зла у себи и зла око себе. Није то довољно, него је важно да чинимо колико до нас стоји и добро, да учинимо некоме милост, да учинимо неком радост. Због тога су наше светитељи и просветитељи били велики, почевши од онога највећега Светитеља Саве и његовога оца Симеона, па онда преко Стефана Дечанског, Илариона, Светих кнегиња, царица, краљица. Има још једна важна ствар. Ми сада овдје стојимо у цркви и ми не знамо да ли међу нама има неко свет, да ли међу нама стоји неки светитељ, као што је увијек у цркви стајао неки светитељ. Зашто не знамо? Зато што никада не знамо колико се над неким излила та Божанска моћ, колико је он отворио своје срце за Бога и колико је у њега ушла моћ милости и благодати Божије. Још једна много важнија и много потреснија истина. Свако од вас, свако од нас може да буде свети и може у свачије срце да се усели благодат Божија. Зато има један празник који се празнује послије Духова, Свим Светима. Који су то сви Свети? То су они које не познајемо, то су они чија имена не знамо. Вјерујте, браћо и сестре, за један трен, за један дан можете да постанете од грешника праведник али само уколико одвратите своје лице од гријеха и окренете своје лице Богу. Када је, како се каже у Старечнику, један монах нешто сагријешио па дошао код једног велико аве и учитеља. Монах каже згријешио сам, колико да се кајем, а он каже шта ти мислиш, а монах каже до три године, старац на то много је, поново монах три мјесеца, а старац поново пуно је, тридесет дана, пуно је, три дана, пуно је и на крају монах рече један дан а старац доста је али да буде искрено, да буде из дубине душе. Ето, браћо и сестре, шта све данас славимо. Славимо тајну Божије моћи која се у светитељима пројављује и тајну немоћи гријеха. Амин, Боже, да тако буде.