Сваки човек се раније или касније сусреће са смрћу: рођака или пријатеља. И по правилу та вест представља за њега велики потрес. Али посебно је тешко човеку који се сам нашао пред лицем смрти. Зебња, страх а повремено и очајање постају његови стални сапутници. Како се припремити за прелазак у други свет и не клонути духом?
Данас ћемо почети са причом о томе како хришћанин треба да се односи према смрти, како да припреми болесника за прелазак у други свет, како сам да поднесе губитак ближњег, и води га у живот вечни по традицијама и Уставу Православне Цркве и на крају како се правилно молити за упокојене, избегавајући по душу штетне народне сујеверице.
У овом чланку ћемо се зауставити на томе шта је смрт у хришћанском схватању.
Нема човека кога ће смрт заобићи. Први закон смрти је општи за цело човечанство, а то је да је смрт неизбежна свима и свакоме. Реч Божија сведочи о свеопштости смртног закона: „Који је човек живео, а да смрти није видео?“ (Пс. 88, 49). „Од Адама сви умиру“ (1 Кор. 15, 22). Смрт човека наступа онда када је достигао животни век који му је одредио праведни Божији Суд за чињење дела која су му предназначена: време у коме је узето у обзир све што је човеку на корист: сходно томе, смрт је човеку на корист. И нама је заповеђено да за све благодаримо Промислитеља Бога; слава Теби Боже Који све радиш на нашу корист … нека је Име Твоје Господе благословено од сада и до века. Души је од Бога одредјено да продје три стања, која чине њен вечни живот: у мајчиној утроби, на земљи и после смрти. Због чега се после тога плашити кад је у свему воља Божија, а ми смо Господњи? Ми се нисмо припремали за прво рођење на земљи и не сећамо се ничега о нашем првом стању; припремаћемо се сада за друго рођење, за вечни живот. Имамо руководство како да се спремамо, и знамо већ шта ће бити после смрти.
Ево шта пише свети Јован Златоусти о смрти: „Ужасна је смрт и страшна за оне који не знају узвишену мудрост, за оне који не знају за живот после смрти, који сматрају смрт уништењем живота; разуме се за такве је смрт страшна, и већ сам њен назив је за њих убиствен. Ми благодаћу Божијом незнана и тајна премудрости, Њега угледавши и смрт сматрајући пресељењем, не треба да се бојимо, већ да се радујемо јер остављамо овај пролазни живот и прелазимо у други, вечни и неупоредиво бољи”. Због тога верујућег човека не узнемирава сама чињеница смрти, већ то морално стање у коме га је смрт затекла. Када је невоља стигне у нашу кућу, а нема те куће коју смрт никада није посетила, а са њом и туга. Међутим, у том случају се разликују туге верника и туге атеисте и неверника… Али је немогуће уопште не туговати. Често чујемо речи: „Нема незаменљивих људи”. И тек кад умре неко ко нам је био драг схватамо каква је то лаж: место поред нас – то место које је заузимао човек који је отишао у други свет – остаје празно. И њега већ нико неће заменити јер је припадало само њему. И друга ствар нам такође не даје мира, а да не тугујемо: и верујући у Бога и у вечни загробни живот не знамо какав удео је добио наш вољени човек – јер нико није чист од греха па макар проживео на земљи само један дан. Али наше сузе и муке умрлима не доносе никакву радост, баш обрнуто. Једино што им је потребно је молитва за њих.
Молитва у најширем смислу те речи: и помињање на Проскомидији, и парастос, и читање Псалтира и тих заупокојених молитава, које постоје у црквеној пракси. Можемо поред тога да се молимо и својим речима: сваки пут када се сетимо нашег упокојеног и у срцу се јави туга, за њега можемо да се помолимо да му Господ опрости грехе и удостоји Свог Небеског Царства. Можемо да чинимо и милостињу у знак сећања на њих. Али основа молитве за упокојене и најбоља жртва за њих је наш сопствени живот – живот сагласан са Јеванђељем, живот у Цркви усмерен ка вечном циљу – спасењу. Живећи тако, осетићемо у свом срцу мир са Богом и људима, и оно ће нас уверавати у то да нас Господ чује када Га призивамо. И често се дешава да трагична смрт блиског човека представља за његове рођаке и познанике прекретницу и у њиховом односу према Богу и Цркви, и од ње често почиње тај процес који се данас зове оцрковљење. Постаје јасно да је Црква једини извор утехе и наде, мира за намучену душу. И желимо да будемо ближе њој, да живимо у њој, њеним животом. И по мери тога како се све дубље хришћанин погружава у црквени живот, за њега постаје очигледније да су и он и онај кога његова душа оплакује у једној Цркви привремено раздвојени, као што је привремен и наш сопствени живот. Дешава се да човек не може да поверује у смрт свог ближњег јер је он заиста жив само што смо он и ми два различита бића. Ми ћемо се сви у ствари срести у будућности а пре свега на Страшном Суду на који ћемо без сумње стати сви до једног. Али наравно то не треба да буде главни циљ. За нас је најважнији сусрет са Самим Богом и то да увек будемо са Њим. И Он Једини зна како да нас утеши и умири. Ми треба да проживимо овај овоземаљски живот са свим оним што нам у њему Господ пошаље, јер Он Сам управља наш животни пут.
Смрт – је велика тајна
Свети Игњатије (Брјанчанинов) је у својој „Беседи о смрти“ писао: „Смрт је велика тајна. Она је рађање човека из овоземаљског привременог живота за вечни. У току смртног часа скидамо са себе наш груби омотач – тело и душевним бићем, префињеним, етарским прелазимо у други свет, у обитељ бића, сродних души … Шта се десило и шта се дешава са душом која је напустила тело? То нам остаје непознато са нашом свешћу. Смрт је – скривена тајна! Људи су пре озарења светлошћу хришћанства о бесмртности душе имали најгрубље и најлажније представе: највећи пагански мудраци су само нагађали о њој. Медјутим срце палог човека је, колико год било мрачно и тупо, непрекидно осећало, да тако кажемо своју вечност. Сва идолопоклоничка веровања служе као доказ томе: сва она обећавају човеку загробни живот – живот или срећан или несрећан, сагласно земаљским заслугама. Ми, краткотрајни гости на земљи треба да спознамо наш удео у вечности. Ако су за време овдашњег краткотрајног странствовања наше бриге усредсређене на то да одстранимо све тужно и окружимо се само пријатностима, онда треба да се још више забринемо за наш удео у вечности. Шта се с нама дешава смрћу? Шта предстоји души ван материјалне области? Зар тамо нема удела за добро и зло, које је човек произвољно и слободно учинио на земљи? Зар нема тог удела тада када зло на земљи у највећој мери влада, а добро је гоњено и страда? Неопходно је да откријемо тајну смрти и видимо телесним очима невидљиву загробну човекову будућност. Реч Божија нам објашњава тајну смрти, а посредством Светог Духа постаје чак доступна и откривена за чула, очишћена благодаћу: „Свети Дух“, рекао је апостол Павле, „испитује дубине Божије, а не само људске“ ( 1 Кор. 2, 10).
Смрт је раздвајање душе од тела сједињених и раздвојених Божијом Вољом. Смрт је раздвајање душе од тела као последица нашег пада од кога је тело престало да буде нетрулежно, како га је Творац првобитно створио. Смрт је казна бесмртног човека за непослушање Богу! Многа места Светог Писма говоре о вечном животу и Царству Небеском, откривајући нам њихове тајне и показујући да је истинита вера у Бога потпуно немогућа без вере у будући живот, у Христово Васкрсење и наступајуће Свеопште Васкрсење. „Ако Христос није васкрсао узалуд је ваша вера: ви сте још у гресима вашим“ (1 Кор. 15, 17) – пише апостол Павле. Свето Јеванђеље нам најпотпуније говори о вечном животу: „Јер је Бог тако заволео свет да је дао Сина Свога Јединороднога да сваки који верује у Нјега не погине, већ има живот вечни“ (Јн. 3, 16) „…Заиста, заиста вам кажем: који верује у Мене има живот вечни“ (Јн. 6, 47).
Човекова душа је тако формирана да размишљајући о смислу живота упада у ћорсокак уколико мисли да се живот завршава гробном плочом. Смрти нема! После гроба нас чека бесмртност. Али како постати свестан тога, како се уверити у вечни живот живећи овде на земљи? “…Измедју тела и духа постоји непрекидна веза и међусобни однос, – пише свети лекар-хирург, архиепископ Лука (Војно-Јасенецки). – Све што се дешава у човековој души током његовог живота има значење и неопходно је само зато да читав живот нашег тела и душе, све мисли, осећања, вољни акти …на најтешњи начин буду повезани са животом духа. Сви акти душе и тела се образују и чувају у духу Али, по јасном сведочењу Откровења, и наша тела ће васкрснути за живот вечни и биће присаједињена блаженству праведних или бескрајним мукама грешника. У томе је такође камен спотицања за неверујуће и дубока тајна за верујуће … Али ако је за живота тела дух био на најтешњи могући начин повезан са њим, са свим органима и ткивима, прожимајући све нејгове молекуле и атоме, због чега би онда ишчезнула та веза после смрти тела? Због чега је незамисливо да се та веза заувек сачувала после смрти, и да ће се у тренутку свеопштег Васкрсења на глас архагелске трубе обновити веза бесмртног духа са свим физичким и хемијским елементима иструлелог тела и поново пројавити власт духа која ствара форму?
Ништа не нестаје само мења вид.
Чланак припремила Марина Новакова према књизи: Са Светима упокој: О црквеном помињању умрлих: Зборник саст. Монахиња Јулијана (Самсонова). Саратов: издато у Саратовској епархији, 2007.
Задушнице – дани усрдне молитве за упокојене
Најважнији помен за преминуле је Проскомидија која се савршава на свакој Светој Литургији. За Проскомидију је потребно пет хлебова (просфора). Просфора значи принос, према обичају из најранијих дана хришћанства, када су хришћани доносили (приносили) хлеб и вино за службу. Свака просфора има на горњој страни квадратни печат са крстом и словима: ИС ХС НИ КА, што преведено значи – Исус Христос побеђује.
Просфоре се користе по строго утврђеном канонском реду и честице из сваке од њих имају посебно место и намену. За спомен преминулих хришћана, када се њихова имена помињу пред Богом Живим и Царством Небеским, ваде се честице из пете просфоре. Тим литургијским помињањем: „У склопу Свете Тајне Евхаристије – Тајне спасења света, преминулима се опраштају греси“. Зато је најважније давати имена покојника, да се помињу у цркви.
Поред ових помињања и молитава за преминуле, Црква је установила посебне дане кад се сећамо наших драгих покојника и обилазимо њихове гробове. Задушнице су дан за душе преминулих. Увек падају у суботу, јер је субота и иначе, у току читаве године, дан кад се сећамо преминулих. Међутим, наша Света, Саборна и Апостолска Црква, установила је посебне четири суботе, када се посебно обраћамо Господу за наше покојнике, а то су:
1. Зимске задушнице су у суботу, пред Месне покладе;
2. Духовске (летње) задушнице у суботу пред Духове;
3. Михољске задушнице су у суботу пред Михољдан; и
4. Митровске (јесење) задушнице у суботу пред Митровдан.
На гробље и у цркву се носи кувано жито – кољиво.
Жито нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре род доноси, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског.
Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се залечују ране греха.
Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: „Ја сам светлост свету.“ Та светлост треба да нас подсети на светлост којом Христос обасјава душе преминулих. Свећа је малена жртва Богу, који се за нас жртвовао.
Даће и подушја се не дају да се „нахрани“ покојник, односно, да душа његова „једе“, него да се сиротиња нахрани и у молитвама помене покојника. Уместо на нехришћанске гозбе, новац треба да се употреби у племените сврхе и то према могућностима. Колико ко може, треба да помогне некој сиромашној породици, избеглицама, болеснима или сирочади.
На дан задушница се иде у цркву, где се служи Света Литургија и парастос на којем свештеник вином прелива жито, после службе се иде до гробова покојника. Тамо се пале свеће, а свештеник служи мали помен и окади гробове.
Ако су наши покојници сахрањени далеко и није могуће отићи на гробље, увек може да се оде у цркву, где се одслужи помен.
„Заиста, заиста вам кажем: Кo моју реч слуша и верује Ономе који ме је послао, има живот вечни. и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот, Заиста, заиста вам кажем,, да долази час, и већ је настао, када ће мртви чути Глас Сина Божијег, и чувши Га оживеће. Јер као што Отац има живот у себи, тако даде и Сину уа има живот у себи: И даде му власт u да суди, јер је Син Човечији. Не чудите се томе јер долази час у који ће cвu који су у гробовима чути Глас Сина Божијег, и изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда“ (Јн. 5,24-30).