Црква је „…тијело његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему“ (Еф. 1,23).

Одсуство веронауке у нашим школама, и вишегодишња насилна атеизација и борба против Цркве и вере, допринели су да је наш народ прилично постао нецрквен и верски непросвећен. Живећи у времену поремећених вредности, све чешће се сусрећемо са једним апсолутним незнањем одређеног (немалог) броја верника приликом посете светим богослужењима. Данас, када се полако враћа својој Цркви, примећено је да не зна како се треба у појединим ситуацијама, на верским чинодејствимаи богослужењима понашати.

Ево неколико упутстава о понашању у храму:

Црква – Храм

На самом почетку, да бисмо што лакше схватили и усвојили наше понашање и дужности, које од нас захтева храм и свето богослужење, потребно је истаћи шта је храм, а шта свето богослужење. За разлику од Цркве, која је духовна заједница људи са Богом, повезаних и сједињених истом вером, истим Светим Тајнама, истим богослужењем и истом јерархијом, која је живи духовни организам или Тело чија је глава Господ Исус Христос, душа и крвоток Дух Свети, а органи и ћелије Тела хришћани – храм, или дом Божји је најсветије место на земљи у коме се окупљају верници, чланови Христове Цркве, на заједничку молитву, духовно се чисте и лече. Он је обитавалиште славе Божије и војске небеске, место где се велича и слави име Божије, врши најсветија жртва Христова – Света Тајна Евхаристије (Литургија) и где верници бивају учесници спасоносних дарова које им у име Господа Исуса Христа дају за то посвећена свештена лица. Свето богослужење је, по речима светог Јована Кронштатског, “узајамно служење Бога људима и људи Богу…слатки разговор човека са Богом, слављење Бога и молба за своје потребе…” Храм и богослужење су неисцрпно врело благодати Божије. Врело из кога се наше душе хране, поје, чисте и снаже, исцељују, освећују и са Творцем сједињују, зато и захтевају од нас специфично понашање.

Понашање у храму

Улазак у храм

Пре свега, храм је свето место, и када човек улази у њега мора улазити тихо, лагано и са дубоким страхопоштовањем. Када се дође на црквена врата, мало се застане, прекрсти се и лагано поклони према храму. Негде је обичај да се целивају црквена врата. Пошто се у већини случајева свеће продају у цркви, стане се у ред, и стрпљиво чека, ако је гужва, да се купи свећа. Када се купи свећа, одлази се месту где се пале свеће.

Паљење свећа

Свеће треба куповати искључиво у храму јер су на том месту освештане, а тиме се помаже и живот и рад храма у коме се молимо и добијамо дарове од Господа. То се односи и на све друге црквене предмете. Иако је из практичних разлога устаљена пракса да се на горњој површини пале свеће за здравље и благодат живима, а на доњој за покој душама умрлих, у Христу су сви живи, па се не треба оптерећивати формалном страном овог чина. Свећа се целива и намени се зашто се пали.

Целивање икона

Када се свеће запале, онда тихо, а поготову ако је богослужење у току, одлази се и целива икона која је у централном делу храма. Зато је најбоље доћи на службу пре почетка богослужења, јер се касније ходањем кроз храм омета свето богослужење.

Стане се пред икону, два пута се прекрсти, поклони, затим целива икона и још једном се прекрсти и поклони. Затим се одлази на неко слободно место у храму.

Понашање на богослужењу

Мушкарци обично стоје на десној, а жене на левој страни лађе храма. На том месту се стоји мирно, без окретања, шетања или разговора са неким ко стоји у близини. На тај начин се омета богослужење, а и други који су присутни у храму. Боље је изаћи из храма, ако се осети умор и ослаби воља, него ометати друге. Најбоље је када се осети умор, појачати молитву и напрегнути вољу да се замор савлада, јер све то ствара ђаво, да би човека спречио у молитви.

Разговори током службе су непристојни и себични јер на тај начин заборављамо да се и наши ближњи у храму моле и да им је за то потребан мир, а и нама самима то расејава пажњу неопходну за молитву. За време богослужења је од највећег значаја да заборавимо на све свакодневне бриге и проблеме, да посветимо своје срце и ум само Господу. Једино тако можемо изаћи из храма нови, очишћени, освећени, препорођени, обновљени.

Док траје богослужење не шетајмо по цркви – храму, не гурамо се, не прислужујмо свеће, не целивајмо иконе, не тискајмо се, већ пажљиво и побожно пратимо свето богослужење и настојмо да оно буде што лепше и свечаније.

Одевање

У цркви треба да смо одевени пристојно, без жвакаће гуме, упадљиве шминке, држања руку у џеповима, љубопитљивог посматрања осталих верника, смеха и разговора. Пристојно одевање искључује кратке сукње, шортсеве, сукње са дубоким изрезом, провокативну и пренападну одећу. Зачуђујуће је то што људи никад не постављају питање како да се обуку за одлазак у позориште или у госте пријатељима, а када иду у госте своме Господу и Спаситељу, за Његову Свету Трпезу, где добијају дар живота, ту се о начину облачења или непотребно полемише или се на то чак и не обраћа уопште адекватна пажња. Недопустиво је коришћење мобилних телефона у цркви! Као што и у својим и туђим домовима поштујемо одређена правила понашања, како би наш живот у заједници био олакшан и служио на међусобну радост, поштовање и љубав, па су нам та правила сасвим природна и разумљива, тако и у храму треба да будемо природни, не претварајући се у роба правила, како не бисмо спутавали дух љубави и молитве, али ни да се према храму односимо нехајно, бахато и без поштовања јер се налазимо на светом месту.

Молитвене речи и песме

Молитве и песме током службе нису само формално изговарање текста или мелодије, већ имају свој истински и дубок смисао; помажу нам у духовном самоосвешћивању, промени нас самих и заједници са ближњима и са Господом. Зато је важно слушати све речи, чак и када у почетку делују неразумљиво. Временом, уз Божију помоћ, али и сопствени труд кроз читање духовне литературе, разговоре са духовником и редовне доласке на службе, почињемо да освешћујемо значај свих свештених радњи у Цркви, као и речи и песама. Оне постају интегрални део и окосница нашег живота, делања, разумевања, мишљења и осећања.

Вера долази слушањем, а то значи најпре слушањем Речи Божије, исказане у читању Светог Јеванђеља, слушањем речи молитава, песама, свога срца, као и слушањем својих ближњих и гласа њиховог срца. Најлепши и истински вид сабрања верних је када сви заједно певају уз хор или појце, то су славословија Господу и Светима, саучествовање у богослужењу и заједничке молитве, што појачава радост нашег пребивања у том светом сабрању, када је Христос међу нама. За време читања Светог Јеванђеља стојимо мирно, погнуте главе, опуштених руку и у највећој тишини и отворености за Реч Божију јер нам се тада открива Сам Бог. Исто важи и за изношење Часних Дарова на Литургији, освећење Светих Дарова, Причешће, благосиљање присутног народа… Током Литургије све нам се казује шта треба да чинимо, ако слушамо пажљиво: „Главе своје Господу приклонимо“, „Заблагодаримо Господу“, „Господу се помолимо“, „У миру изиђимо“…    

Како се крстимо?

Све свештене радње и све молитве у Православној цркви почињу и завршавају се знаком крста, који чине како присутни на богослужењу, тако и они који служе. Крсним знаком изражавамо своју веру и призивамо помоћ Божију. А крстимо се овако: Три прста десне руке – палац, кажипрст и средњи прст – саставе се врховима уједно и равно, док се мали и домали прст савију уз длан. Са тако састављена три прста десне руке додирујемо чело посвећујући Богу свој ум (да бисмо свагда исповедали Господа) и говоримо: “У име Оца”. Затим дотичемо груди, посвећујући Богу своје срце (да бисмо Господа љубили) рекавши: “И Сина ”. Затим додирујемо прво десно па онда лево раме, посвећујући Богу своју снагу (да бисмо чинили што је добро) говорећи: “И Светога Духа”. И прекрстивши се тако кажемо: “Амин” тј. нека тако буде! Крстећи се овако ми изражавамо:

  1. Веру у једног Бога у Тројици – Оца, Сина и Светога Духа (састављена три прста десне руке); и
  2. Поуздање у помоћ Господа нашег Исуса Христа, који нас је спасао својим страдањем на крсту!

Погрешно је крстити се „у ваздуху“, на брзину, импровизовати крсни знак кратким потезима испред себе у знаку малог ромба, не довршити га сасвим, а нарочито га злоупотребљавати у сујеверне сврхе. Знаком крста – под условом да смо се прекрстили исправно – освећујемо себе, читаво своје биће. Крсним знаком растерују се нечисте силе, њиме се исповеда наша вера у Бога и Васкрсење, као саставни део наших молитава. 

Благослов

Благослов је призивање благодати Божије ради освећења лица и предмета, или ради отклањања свега што смета спасу верних и напретку Цркве. Дејство благослова се, дакле, простире и на човека и на предмете и на силе око њега (видљиве и невидљиве). Свештенослужитељу прилазимо смерно, целивамо му руку, изговарајући: „Оче, благословите“ или, у случају да је реч о епископу, „Благословите, владико/преосвећени“. Свештеник благосиља крстолико десном руком, при чему су прсти десне руке постављени тако да образују слова ICXC (почетна и крајња слова Спаситељевог имена (Исус Христос).

Када свештеник благосиља народ, тада верни треба да смерно приклоне главе, примајући тај благослов од служитеља олтара као из руке Господа. Поклоном верни изражавају своју благодарност самоме Богу на подељеној благодати и милости, јер је Он извор и давалац милости, благослова и свакога добра.

Посебна врста благослова је онај на почетку Свете Литургије, када свештенослужитељ изговара речи: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа“, чиме се благосиља, по Божијој благодати, читаво литургијско сабрање и све што ће се на њему догађати. Зато је јако важно доћи пре почетка Литургије и присуствовати јој од почетка до краја, а не каснити, поготово што се, нашим накнадним пролажењем кроз храм, ремети молитвени мир.

Положај верних на богослужењу

Од апостолских времена хришћани се моле стојећи (као што се види из Еванђеља по Марку гл. 11 стих 25) сматрајући седење у оваквим приликама за непристојно. Стајање је тако важан положај хришћана на молитви, да се у одређене дане искључује сваки други положај. Стајањем символизујемо Христов Васкрс, којим смо се ослободили од пада и греха. Отуда је и потекло правило да се редовно недељом, као и у дане од Ускрса до Духова, не клечи већ верни у те дане треба да се моле стојећи. “Ако није пристојно седети пред оним, кога треба поштовати и кога поштујемо, то је сасвим неблагодарно седети пред лицем Бога живога, пред којим стоји анђео што се моли – свештеник” – каже Тертулијан (око 160 – 220) ранохришћански писац и апологета.

Међутим, црквени устав допушта и прописује да се за време извесних богослужења може седети. Кад се читају катизме, седални, пролози или синаксари Црква допушта свему народу да седи, да би они који се уморе у претходним деловима богослужења, могли пажљиво слушати оно, што се чита или поје и седалнима, катизмима итд., или што се говори у црквеној проповеди.

Клечање је израз да је човек грешан и крив, па је према томе ово нарочити положај оних који моле опроштење казне због какве погрешке. Оно је израз кајања и наше зависности од Бога, као и доказ да нам је потребно Божије милосрђе. Отуда се хришћани моле клечећи нарочито у време кајања и поста, или кад моле какаву милост. И сам Господ наш, Исус Христос, молио се клечећи (Лука 22, 41), клечаху и његови свети ученици и кад се мољаху за опроштење грехова (Дела ап. 7,60) и кад беху у жалости (Дела 21,5) или бризи (Дела 20,36) и кад преузимаху какав тежак посао (Дела 21,5). Тако чињаху и први хришћани. Према томе, постоји овај молитвени символ у хришћанском богослужењу одвајкада.

Поклон Изражава осећање поштовања, оданости, покорности, захвалности и побожности пред Највишим. Тако нпр.: Сагињањем главе приликом читања Еванђеља, верни дају израз своје пажње. Приликом преноса часних дарова са жртвеника на св. престо (о великом входу) приклањањем главе верни изражавају побожно и мислено учешће у ходу Исуса Христа на драговољно страдање.

Учини ми, Боже, чисто срце, и дух прав понови у мени” (Псалам 51,10).

Скрштање руку на груди Верни који се у цркви моле не подижу руке, као што то чине свештеници који служе, када читају одређене молитве. Верни се моле стојећи на своме месту, са рукама спуштеним, или прекрштеним на прсима. Скрштање руку на груди, за време молитве, је стари обичај у Православној цркви (за разлику од латинског обичаја склапања руку). Скрштање руку на груди при молитви, знак је унутрашњег уздизања срца Богу, мољења из свег срца, јер груди се сматрају као људска срца.

Покривање и откривање главе Држећи се прописа св. апостола Павла (I Koр. 11, 4-15) хришћани, да би изразили своју побожност према Богу, моле се гологлави, а хришћанке покривене главе. Скидање капе постало је општепримљеним знаком пажње, уважења и поштовања у друштвеном животу. Природно је да човек оне знакеи облике поштовања на које се навикао, преноси из обичног живота у религијски. Према томе, повредио би се природни осећај, кад би човек ступио пред светињу свевишњега Господа покривене главе.

Окретање лица према истоку Православни хришћани, од најстаријих времена обично су се молили окренути лицем к истоку – извору светлости. Исток, као извор светлости, је слика Исуса Христа, који се у Светом Писму често назива Исток (Лука 1,78), Светлост (Јн. 8,12), Сунце правде (Мал. 4,2). Обраћајући се у молитви на исток, хришћани се обраћају самом Исусу Христу као Богу и Спаситељу.

Причешће

Најузвишенија и најсветија Тајна јесте Света Тајна Причешћа или Евхаристија. У њој се човек потпуно физички и духовно сједињује са Христом. Вино и хлеб, у причешћу су истинско Тело и Крв Христова. Зато се за примање светог причешћа, хришћанин мора припремити на најдостојнији начин, постом и молитвом. Уз благослов надлежног свештеника, деца, труднице, доиље, старије и обољеле особе, могу бити разрешене од поста.

Поред поста, припремање за причешће подразумева и уздржавање од рђавих и злих дела, измирење са свима са којим је неко у завади, чињење добрих дела и давање милостиње, једном речи истрајавање у свакој врлини, а уздржавање од греха.

Нафора

Нафора је хлеб који се верницима дели на крају Свете Литургије. То је подсећање на прве хришћанске вечере љубави – агапе, где се заједно вечерало, певале се црквене песме и делила милостиња. Нафора се узима на следећи начин:

Полако у реду, прилази се свештенику који дели нафору. Када се дође на ред, прво се прекрсти, а затим на длан леве руке прекрсти се десни длан и приђе се свештенику, који на испружени длан ставља коцкицу нафоре. Онда се свештенику целива рука, нафора се узимау уста и поједе, и полако се излази из цркве.

Како се причешћује?

На Свето Причешће излазимо по благослову свог духовника или исповедника, ако смо постили редовно и исповедили се.

Ујутро пре причешћа, не узима се ништа од јела, нити се пуши, од поноћи па све док се не причести, и не узме нафора. Жене не стављају кармин, како не би остављале траг на кашичици из које се узима Причешће.

Чаши прилазимо у потпуном миру, изговарајући са свештенослужитељем молитву. Руке су нам прекрштене на грудима, десна преко леве. Никада се не крстимо пред самим путиром да га не бисмо подизањем и спуштањем руке гурнули и просули Светињу. Треба се прекрстити раније, и када се одмакне од чаше. Свештенику се тада не љуби рука, ни путир, него се полако прилази ономе ко дели нафору. Пред узимање Причешћа, изговарамо своје име свештенослужитељу, на шта он изговара: „Причешћује се слуга Божији (име) / слушкиња Божија (име) Телом и Крвљу Христовом“.

Причешће се узима као храна. Када свештеник, ономе који се причешћује, кашичицу са причешћем стави у уста, усне се склопе као када се узима храна из кашичице. Тамо где је највећа Светиња, Крв Христова, освештана благодатним дејством Светог Духа, ту не стају вируси, бактерије, ни ма каква нечистоћа, па је свака сумња и осуда тога што се сви причешћују из једне кашичице не само неоправдана, већ и показатељ потпуног неразумевања Светих Тајни. О томе се, свакако, треба информисати кроз духовну литературу и разговор са духовником.

Ако се неко причести за Божић, Васкрс, или на који други мрсни дан, тога дана се не пости. Пoсти се само онда, када се причешћује на посном дану.

Свештена лица

Свештена лица су од Бога изабрана лица, и на посебан начин посвећена да врше света богослужења, Свете Тајне и обреде. У најчешћем контакту са народом су парохијски свештеници, који служе при црквама и обављају потребна верске обреде својим верницима. Такав свештеник је парох, а народ су његови парохијани. Јер одређено црквено подручје које опслужује свештеник, зове се парохија. Свештеник се поздравља при сусрету: “Помози Бог оче, благословите!”. Свештенику се целива рука без обзира на године свештеника и онога који целива. Свештеник се у разговору ословљава са “оче”, рецимо “оче Марко”, или ако је прота, може “оче прото ”. Владика се ословљава речима “Ваше Преосвештенство”, или “Преосвећени Владико”, или ако је неформални разговор само “Преосвећени”. Патријарх се ословљава са “Ваша Светости”, или “Свјатјејши Владико” или само “Свјатјејши”. Монахиње се ословљавају са “сестро”, а игуманија са “мати”. Од женског монаштва се не тражи благослов и не љуби се рука. Монашка лица се такође ословљавају са “оче”. Млађима се каже ињегово име, а старешини манастира се може рећи “оче игумане” или “оче архимандрите”. Искушеници се ословљавају са “брате”.

Храм Сабора Срба Светитеља

Möhringer Str. 81A, 70199 Stuttgart

Контакт

Möhringer Str. 81A, 70199 Stuttgart – Heslach 

Телефон. 0711/964 0020
Факс 0711/964 0021

Одабери писмо веб сајта

Навигација сајта

Copyright © 2021 Српска Православна Црква Штутгарт. Сва права задржана.

sr_RSSerbian