“Hristos je među nama!”, - “I jeste, i biće”!

krsna slava

Prvohrišćanska je vera, od Boga nam dana i od Svetih Apostola predana, da slavimo Boga i Njegove Svetitelje. Slavljenje Boga i Božjih Ugodnika: Anđela, Alostola, Proroka, Mučenika, Svetitelja, Prepodobnih i svih Pravednika, jeste naš hrišćanski pravoslavni životni stav kojim ispovedamo veru svoju i pravi cilj i smisao našeg ljudskog života ovde na zemlji i u večnosti.

Tako su Boga i Njegove Svete slavili hrišćani još od samog početka, i zato su mnogi od njih i sami Sveci postali. To nam pokazuje i svedoče već prvi hrišćanski Mučenici, koji su za slavu Božju i same svoje živote položili.

Stoga i mi, pravoslavni hrišćani, od samog Gospoda Hrista primivši svetu veru i sveti zavet, slavimo i proslavljamo Boga i Njegove Svete Ugodnike i Besmrtnike: Presvetu Bogorodicu, Svete Apostole i Mučenike, Svete Oce i pravednnke, i tako ovim slavljenjem Boga i Svetitelja, koje je sam Bog proslavio, zato što su i oni Boga proslavljali, i mi zadobijamo večnu slavu Božju i nasleđujemo život večni.

Ovo drevno hrišćansko sveto predanje o slavljenju Boga i slave Božje u Svetima, primili smo i mi Pravoslavni Srbi od Svetih Ćirila i Metodija i od Svetoga Save. Zato i slavimo svake nedelje i svakog praznika Hrista Boga i Spasitelja našeg i Njegovu Presvetu Bogomater, i svete Anđele i Svetitelje Božje. Slavimo ih najpre zajedno sa celom Crkvom Božjom, u svojoj parohiji i svome hramu, kada naša parohijska crkva ili naš manastir slavi svoju Hramovnu Slavu, to jest svoga Svetitelja kao svoga Nebeskog Zaštitnika, koga istoga dana slave i svi pravoslavni hrnšćani u svetu. Otuda sveta Slava, kao opštehrišćansko i svecrkveno slavljenje Boga i Božjih Svetaca, nije samo srpski običaj, jer Slavu slave i svi ostali pravoslavni u svetu. Ali Sveti Otac Srpski, Sava Ravnoapostolni, dao je nama pravoslavnim Srbima i jednu posebnu srpsku domaću Slavu – naše Krsno Ime, to jest blagoslovio je našu srpsku porodičnu Slavu: da svaka srpska porodica, svaka kuća i domaćinstvo slavi onoga Svetitelja na čiji su dan naši pretci i praoci primili Hristovu veru i krstili se u ime Svete Trojice. To je, dakle naša srpska Krsna Slava ili Krsno Ime, za koje naš verni narod sa pravom kaže: „Ko Krsno Ime slavi, ono mu i pomaže“.

Krsna slava predstavlja jedan od najprepoznatljivijih običaja Srba i nalazi se u Nacionalnom registru Nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije, a 2014. godine je upisana i na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečenstva.

Značaj i slavljenje Krsne slave, je ostala jedina neprekinuta tradicija kod Srba od vremena pokrštavanja do danas. Mnogo je štošta promenjeno u narodnom životu i običajima, ali se slava sačuvala kao najveća svetinja našeg naroda. Srbin je slavio slavu u najslavnijim danima svoje istorije, ali isto tako i u toku petvekovnog robovanja pod Turcima.Slavljena je slava u vreme i nevreme – u ratu i izgnanstvu, u tamnici i bolnici, u žalosti i radosti, u bedi i siromaštvu isto kao u bogatstvu i izobilju. Naši vojnici su u jeku najžešćih bitaka u rovu lomili bajati vojniki hleb (tajin) pevali tropar svoje slave, palili komadić voštanice koji su od kuće poneli, molili se Bogu za pomoć i srećnije dane. Posle II svetskog rata u vreme neviđene bezbožničke i antiverske propagande, Srbi se nisu odricali svoje slave i, slobodno se može reći, da je krsna slava sačuvala pravoslavnu veru i tradiciju u našem narodu.

 

Kada jedan dom, jedna porodica, počinje da slavi krsnu slavu?

Slava se prenosila i nastavljala sa kolena na koleno sa oca na sina tako, da se danas može lako zaključiti koje su porodice sa istim prezimenima od jednog pretka, samo po tome koju slavu slave. Ukoliko slave istu slavu onda su od istog pretka, ali su se tokom vremena i raseljavanja udaljile jedne od drugih, i postale nepoznate .

Kada otac predaje slavu sinovima?

Da bi se Slava pravilno shvatila i prenela kao porodično nasleđe Sv. Arhijerejski sabor Srpske crkve je izdao jedno jedno uputstvo o Krsnoj Slavi:

,,Budući da je krsna slava praznik ,,male Crkve” to jest porodice, to i najmanja porodica treba da slavi. Kad se sin odvoji u posebno domaćinstvo, pogotovo kad se oženi, dužan je da proslavlja krsno ime, bez obzira što ga otac slavi u svom domu. U znak poštovanja roditelja, tako važnu stvar, kao što je osnivanje porodice i samostalnost Krsnog imena, sinovi su dužni da obaveste oca i zamole ga da im to blagoslovi. Ako bi otac odbio ili ne bi hteo „predati” Slavu, sinovi treba da se obrate svešteniku u mestu gde žive za savet i blagoslov.”

Dakle, ukoliko sinovi žive sa ocem u jednoj kući, onda svi zajedno slave slavu. Međutim, kada neko od sinova zasnuje svoju porodicu, oženi se i ne živi više sa ocem, on treba odmah da počne da u svom domu slavi Krsnu slavu. Sasvim je pogrešno, što pojedini danas, ne slave, izgovarajući se: živ mi je otac i on slavi. Znači, čim neko živi zasebno i ima svoju porodicu, dužan je da slavi svoju slavu, jer je slava zaštitnik domaćeg ognjišta i pomoćnik u svakom radu, veliki Božiji blagoslov i zaštitnik svih ukućana.

Obeležja Krsne slave

Slavska ikona i kandilo

U svakoj pravoslavnoj srpskoj kući, na počasnom mestu glavne prostorije, na istočnom zidu, nalazi se slavska ikona. Ispred ikone je kandilo, i tu se obavlja domaća, porodična molitva.

Svećenje vodice

Po drevnoj i ustaljenoj praksi naše crkve, u vreme pred slavu sveštenik osvećuje vodicu u domovima koji slave. Za osvećenje vodice domaćica pripremi sledeće: jednu posudu (činiju) sa vodom, buket bosiljka, manju svećicu, kadionicu sa žarom ili briketom, tamjana i spisak ukućana u kući. Sve se to postavi na sto u sobi gde je slavska ikona, koja je na istočnom zidu sobe. Poželjno je da na obredu osvećenja vodice budu svi ukućani sa domaćinom. Zato sveštenik, bar na dan ranije, „zakazuje“ vodicu, to jest, najavljuje domaćinu u koje vreme tačno dolazi, kako bi svi bili na okupu i molitvi. U selu se obično zna kad će u taj kraj naići sveštenik, pa se vodica ne „zakazuje“. Kad se vodica osveti, svi ukućani se malo napiju ove osvećene vodice, a od ostatka se mesi slavski kolač. Ukoliko se vodica sveti na dan slave, zajedno sa rezanjem kolača, pošto se ukućani po malo napiju, ostatak se sipa za neku kalemljenu voćku, ili cveće u kući.

Zašto se osvećuje vodica u domovima za slavu i Vaskrs?

Pored zajedničkih molitava i bogosluženja, koji se obavljaju u hramu, crkva je odredila da se dva puta u godini održavaju obredi i molitve u domovima vernika, za duhovni napredak svakoga doma. A to je sve vezano za dva velika i najsvečanija dana – za slavu i Vaskrs. Osvećenjem vodice i kropljenjem doma, blagodat Božija i sveti Duh ulaze u taj dom i njegove žitelje, i on im daje blagoslov i duhovnu snagu u njihovom sveukupnom životu i radu. Molitva se prinosi za napredak svih čeljadi u kući, i za pokoj duša umrlih srodnika.

Slavski kolač

Na jedan dan uoči slave domaćica mesi slavski kolač. Kolač se mesi od čistog pšeničnog brašna. Testo se zakuvava sa vodom, i dodaje se malo bogojavljenske i osvećene vodice, koju je sveštenik svetio pred slavu. Kolač se ukrašava raznim ukrasima od testa. Na njegovom centralnom delu i na četiri strane u znaku krsta odozgo utiskuje se pečat (slovo) sa slovima IS HS NI KA, što skraćeno i prevedeno znači: Isus Hristos pobeđuje.  Na dan slave, u crkvu se nosi Slavski kolač, žito i crno vino. U crkvi se vrši zajedničko osvećenje žita i blagosiljanje hleba i vina, a onda sveštenik svako žito posebno prelije, i svaki kolač posebno reže. Tom prilikom svečar preda svešteniku pre liturgije, čitulju (spisak živih i preminulih članova porodice) radi pomena i vađenja čestica na proskomidiji-živih za zdravlje, a preminulima za pokoj duše. Kolačar (onaj ko nosi kolač u crkvu) prilaže crkvi svoje darove: tamjan, ulje, vino, prilog, itd… Tamo gde je nasleđena porodična praksa ili se zavodi nova, da se kolač reže ili lomi u kući, treba postupiti na sledeći način. Još uveče, ili rano ujutru stavi se na sto sve što je potrebno za obred, a sto je za tu priliku okrenut prema ikoni, odnosno prema istoku. Na stolu treba da su: slavski kolač, žito (koljivo), čaša crnog vina, sveća, spisak živih i preminulih članova porodice radi molitvenog pomena, kadionica sa briketom i šibicom ili upaljačem. Pored vina i žita se nalazi kašičica, a pored slavskog kolača nož. Pred sam početak obreda se pali sveća (može i ranije), dok je kandilo upaljeno još uveče. Kad sveštenik dođe u kuću, na stolu je sve što je potrebno. Posle uobičajnog pozdrava, domaćin priđe sveći, prekrsti se i pripali je. Posle toga sveštenik, čita molitvu Oče naš, i tropara slave, i na kraju molitvu za osvećenje žita. Za vreme ovog obreda, okade se: ikona, slavski kolač, žito (koljivo), vino, prostorija u kojoj se slavi, kao i prisutni članovi porodice i gosti. Neposledno posle obreda, ne prekidajući tok, sveštnik prelazi na rezanje slavskog kolača. Za to vreme počinju da se pevaju tropari. Posle sečenja kolača, kolač se iseče na kriške kao hleb. Najpre domaćin i ukućani uzimaju i jedu po deo kolača, a ostatak se postavlja na trpezu. Sam kolač simvoliše Hrista koji je hleb života, a vino, kojim se preliva, simvoliše krv koja je tekla iz Hristovih rana.

Slavska sveća

Za slavu se kupuje veća sveća, po mogućstvu od pravog voska, obično dužine 50 -60 sm, može i veća, ili manja, zavisno od prilika i mogućnosti. Ona se stavlja u čirak (svećnjak) i posebno ukrašava, Sveća se pali na dan slave, neposredno kad sveštenik dođe da blagoslovi žito i kolač ili kad se osvećeni kolač i žito donesu iz crkve, dakle pred slavski ručak. Domaćin se prekrsti, pomene u molitvi Boga i ime svoje krsne slave, celiva sveću i pali je šibicom.

Paljenje sveće označava početak slavljenja Krsne slave. Sveća i njena svetlost simvolizuju svetlost nauke Hristove. Sveća gori celog dana na dan slave, a kada izgori na nekoliko santimetara do svećnjaka, sveća se gasi.

Slavska sveća treba biti od pravoga voska i osveštana u Crkvi. Sveće kupljene van Crkve koje nisu osveštane kao i parafinske ne treba koristiti kao slavske sveće.

Slavsko žito

Slavsko žito je pšenica koja se kuva uoči slave, zaslađuje, orasima, medom ili šećerom i odnosi na dan slave u crkvu radi osvećenja. U nekim našim porodicama pšenica se samo zasladi i ostavi nemlevena, (nije pogrešno ni jedno ni drugo).

Osvećujući slavsko žito sveštenik moli Boga da blagoslovi sve raznovrsne plodove i osveti one koji ih budu jeli, jer su svečari prineli ovo u slavu Božiju, i čast i spomen Svetoga koji se slavi i za spomen onih koji su umrli u blagočestivoj veri (preci i srodnici koji su nam Slavu predali).

 Osvećeno žito se služi gostima pre slavskog ručka. Slavsko žito simvoliše vaskrsenje mrtvih, to je prinos u slavu Božiju u čast Svetoga, za zdravlje i sreću svečara i za pokoj duše umrlih. I zato se žito sprema za sve Slave, jer postoji pogrešno mišljenje da žito ne bi trebalo pripremati za Aranđelovdan i Ilindan pod izgovorom da su ovo živi svetitelji. Pogrešno! Jer žito se sprema za pokoj duše naših predaka, a ne svetitelja. Takođe, u pravoslavlju nema „mrtvih“ svetitelja – svi svetitelji su živi i mole se Bogu za nas.

Slavska trpeza

Pored nabrojanoga što čini slavu: slavski kolač, slavsko žito, sveća i vino, po našem narodnom običaju domaćin priprema slavski ručak koji se obavlja na dan slave. U nekim krajevima se priprema i večera uoči slave, na koju dolaze gosti, i to se zove navečerje praznika. Negde se slavi i drugi, pa čak, i treći dan slave. Odsustvo veronauke uslovilo je da se slava pretvorila skoro isključivo u slavsku gozbu, na kojoj, niti domaćin, niti gosti znaju o pravom smislu i suštini slave, pa čak ništa ni o svetitelju koji se slavi. Pošto se to pretvorilo, dakle, u obilnu gozbu, siromašnije porodice danas nisu u stanju da finansijski izdrže toliki trošak. Podvlačimo ponovo ovde, da je slava pre svega duhovni događaj i doživljaj uz ono što je neophodno za sam obred rezanja kolača, a sve ostalo je stvar volje i mogućnosti svake porodice.

Posle blagosiljanja slavskih obeležja domaćica služi goste slavskim žitom, čita se molitva pre jela (Oče naš…) i počinje svečani slavski ručak. Obzirom da je slavski obed nastavak liturgijskog obreda, jela treba da budu spremljena prema crkvenim propisima: posno u dane koje je Crkva odredila kao posne, a mrsno u ostale dane.

Posne slave

Ovde valja upozoriti na još jedan poguban i štetan običaj, koji se polako iz neupućenosti u nekim našim krajevima, uvlači u naš narod. Naime, kada neka slava padne uz post, ili u sredu ili petak, naprimer Nikoljdan, koji je uvek u Božićnom postu, taj dan se obavezno posti, bez obzira da li porodica iz nekih razloga ne posti taj post. Spremati mrsnu hranu za slavu je veliki i pogubni greh ako je post. Bolje je ne slaviti, nego praviti javnu sablazan i navoditi na greh druge (goste) da mrse na veliki praznik u vreme kada crkva naređuje post. Pogrešno je, kako to neki čine, na dan slave kada je post, „prikazati“ na trpezi malo ribe i posne hrane, a posle postavljati i služiti mrsnu hranu. To je svojevrsno licemerje, i nije dostojno hrišćanina, Srbina i pravoslavca, pogovo kada se zna da se može čak lepše i jeftinije pripremiti ručak od ribe i posne hrane. Postoji, čak i kuvar sa receptima za pripremanje posnih jela, koga bi trebalo da koriste domaćice koje pripremaju posnu slavu. Posne slave su sve one koje padaju za vreme nekog od četiri velika pravoslavna posta, kao i one slave koje padnu na sredu ili petak van trapavih sedmica. U toku slavskog obeda treba da vlada određena ozbiljnost, pristojnost i poštovanje svetinje Krsne slave, u pogledu služenja jelom i pićem, teme razgovora i pesama koje se pevaju. Postoji takođe mišljenje da slavu ne treba slaviti u prvih godinu dana od kada neko iz kuće umre. Ovo mišljenje nema utemeljenje u pravoslavnoj teologiji. Krsna slava se i tada slavi, jer su nam molitve našeg svetitelja-zaštitnika u teškim trenucima još potrebnije.

Crkvena-hramovna slava

Pored svetitelja i slave koju slavi svaka porodica, zajednička slava svih parohijana i vernika koji pripadaju odredenom hramu u mestu u kome žive, jeste hramovna slava te crkve. Svaki hram je posvećen nekom svetitelju, ili prazniku, i on na taj dan slavi svoju hramovnu slavu. Pošto je hram najveća svetinja u jednom mestu i zajednički duhovni dom i ognjište svih meštana, poželjno je da svi uzmu učešća u toj slavi. Veliki je greh ne otići toga dana svojoj crkvi, pogotovo ako za to nema opravdanog razloga.

Pored domaće i crkvene slave, ili preslave, u našoj je tradiciji, da pojedina zanatlijska udruženja (pekari, stolari, trgovci itd), esnafi, preduzeća, sportski i drugi klubovi, bratstva, zajednice, društva lekara i razna udruženja mogu imati i slaviti svoju slavu. Oni za svoju slavu, za svoga pokrovitelja i zaštitnika uzimaju nekog svetitelja koji je prikladan toj delatnosti ili zanimanju. Lekari obično uzimaju svete Vrače (lekare), stolari sv. i Pravednog Josifa, jer je bio stolar itd. Slavi se slava, kao crkvena ili školska, ima svoga domaćina, ili svi zajedno pripremaju slavu, pa svi su domaćini. Kolač i žito se nose u crkvu, ili sveštenik dolazi da preseče kolač i osvešta žito. Sve ostalo je kao na domaćoj ili crkvenoj slavi.

Zakažite termin za svećenje vodice

Hram Sabora Srba Svetitelja

Möhringer Str. 81A, 70199 Stuttgart

Kontakt

Möhringer Str. 81A, 70199 Stuttgart – Heslach 

Telefon. 0711/964 0020
Faks 0711/964 0021

Copyright © 2021 Srpska Pravoslavna Crkva Štutgart. Sva prava zadržana.

sr_RSSerbian