Богослужења

“Христос је међу нама!”, - “И јесте, и биће”!

крсна слава

Првохришћанска је вера, од Бога нам дана и од Светих Апостола предана, да славимо Бога и Његове Светитеље. Слављење Бога и Божјих Угодника: Анђела, Алостола, Пророка, Мученика, Светитеља, Преподобних и свих Праведника, јесте наш хришћански православни животни став којим исповедамо веру своју и прави циљ и смисао нашег људског живота овде на земљи и у вечности.

Тако су Бога и Његове Свете славили хришћани још од самог почетка, и зато су многи од њих и сами Свеци постали. То нам показује и сведоче већ први хришћански Мученици, који су за славу Божју и саме своје животе положили.

Стога и ми, православни хришћани, од самог Господа Христа примивши свету веру и свети завет, славимо и прослављамо Бога и Његове Свете Угоднике и Бесмртнике: Пресвету Богородицу, Свете Апостоле и Мученике, Свете Оце и праведннке, и тако овим слављењем Бога и Светитеља, које је сам Бог прославио, зато што су и они Бога прослављали, и ми задобијамо вечну славу Божју и наслеђујемо живот вечни.

Ово древно хришћанско свето предање о слављењу Бога и славе Божје у Светима, примили смо и ми Православни Срби од Светих Ћирила и Методија и од Светога Саве. Зато и славимо сваке недеље и сваког празника Христа Бога и Спаситеља нашег и Његову Пресвету Богоматер, и свете Анђеле и Светитеље Божје. Славимо их најпре заједно са целом Црквом Божјом, у својој парохији и своме храму, када наша парохијска црква или наш манастир слави своју Храмовну Славу, то јест свога Светитеља као свога Небеског Заштитника, кога истога дана славе и сви православни хрншћани у свету. Отуда света Слава, као општехришћанско и свецрквено слављење Бога и Божјих Светаца, није само српски обичај, јер Славу славе и сви остали православни у свету. Али Свети Отац Српски, Сава Равноапостолни, дао је нама православним Србима и једну посебну српску домаћу Славу – наше Крсно Име, то јест благословио је нашу српску породичну Славу: да свака српска породица, свака кућа и домаћинство слави онога Светитеља на чији су дан наши претци и праоци примили Христову веру и крстили се у име Свете Тројице. То је, дакле наша српска Крсна Слава или Крсно Име, за које наш верни народ са правом каже: „Ко Крсно Име слави, оно му и помаже“.

Крсна слава представља један од најпрепознатљивијих обичаја Срба и налази се у Националном регистру Нематеријалног културног наслеђа Србије, а 2014. године је уписана и на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човеченства.

Значај и слављење Крсне славе, је остала једина непрекинута традиција код Срба од времена покрштавања до данас. Много је штошта промењено у народном животу и обичајима, али се слава сачувала као највећа светиња нашег народа. Србин је славио славу у најславнијим данима своје историје, али исто тако и у току петвековног робовања под Турцима.Слављена је слава у време и невреме – у рату и изгнанству, у тамници и болници, у жалости и радости, у беди и сиромаштву исто као у богатству и изобиљу. Наши војници су у јеку најжешћих битака у рову ломили бајати војники хлеб (тајин) певали тропар своје славе, палили комадић воштанице који су од куће понели, молили се Богу за помоћ и срећније дане. После II светског рата у време невиђене безбожничке и антиверске пропаганде, Срби се нису одрицали своје славе и, слободно се може рећи, да је крсна слава сачувала православну веру и традицију у нашем народу.

 

Када један дом, једна породица, почиње да слави крсну славу?

Слава се преносила и настављала са колена на колено са оца на сина тако, да се данас може лако закључити које су породице са истим презименима од једног претка, само по томе коју славу славе. Уколико славе исту славу онда су од истог претка, али су се током времена и расељавања удаљиле једне од других, и постале непознате .

Када отац предаје славу синовима?

Да би се Слава правилно схватила и пренела као породично наслеђе Св. Архијерејски сабор Српске цркве је издао једно једно упутство о Крсној Слави:

,,Будући да је крсна слава празник ,,мале Цркве” то јест породице, то и најмања породица треба да слави. Кад се син одвоји у посебно домаћинство, поготово кад се ожени, дужан је да прославља крсно име, без обзира што га отац слави у свом дому. У знак поштовања родитеља, тако важну ствар, као што је оснивање породице и самосталност Крсног имена, синови су дужни да обавесте оца и замоле га да им то благослови. Ако би отац одбио или не би хтео „предати” Славу, синови треба да се обрате свештенику у месту где живе за савет и благослов.”

Дакле, уколико синови живе са оцем у једној кући, онда сви заједно славе славу. Међутим, када неко од синова заснује своју породицу, ожени се и не живи више са оцем, он треба одмах да почне да у свом дому слави Крсну славу. Сасвим је погрешно, што поједини данас, не славе, изговарајући се: жив ми је отац и он слави. Значи, чим неко живи засебно и има своју породицу, дужан је да слави своју славу, јер је слава заштитник домаћег огњишта и помоћник у сваком раду, велики Божији благослов и заштитник свих укућана.

Обележја Крсне славе

Славска икона и кандило

У свакој православној српској кући, на почасном месту главне просторије, на источном зиду, налази се славска икона. Испред иконе је кандило, и ту се обавља домаћа, породична молитва.

Свећење водице

По древној и устаљеној пракси наше цркве, у време пред славу свештеник освећује водицу у домовима који славе. За освећење водице домаћица припреми следеће: једну посуду (чинију) са водом, букет босиљка, мању свећицу, кадионицу са жаром или брикетом, тамјана и списак укућана у кући. Све се то постави на сто у соби где је славска икона, која је на источном зиду собе. Пожељно је да на обреду освећења водице буду сви укућани са домаћином. Зато свештеник, бар на дан раније, „заказује“ водицу, то јест, најављује домаћину у које време тачно долази, како би сви били на окупу и молитви. У селу се обично зна кад ће у тај крај наићи свештеник, па се водица не „заказује“. Кад се водица освети, сви укућани се мало напију ове освећене водице, а од остатка се меси славски колач. Уколико се водица свети на дан славе, заједно са резањем колача, пошто се укућани по мало напију, остатак се сипа за неку калемљену воћку, или цвеће у кући.

Зашто се освећује водица у домовима за славу и Васкрс?

Поред заједничких молитава и богослужења, који се обављају у храму, црква је одредила да се два пута у години одржавају обреди и молитве у домовима верника, за духовни напредак свакога дома. А то је све везано за два велика и најсвечанија дана – за славу и Васкрс. Освећењем водице и кропљењем дома, благодат Божија и свети Дух улазе у тај дом и његове житеље, и он им даје благослов и духовну снагу у њиховом свеукупном животу и раду. Молитва се приноси за напредак свих чељади у кући, и за покој душа умрлих сродника.

Славски колач

На један дан уочи славе домаћица меси славски колач. Колач се меси од чистог пшеничног брашна. Тесто се закувава са водом, и додаје се мало богојављенске и освећене водице, коју је свештеник светио пред славу. Колач се украшава разним украсима од теста. На његовом централном делу и на четири стране у знаку крста одозго утискује се печат (слово) са словима ИС ХС НИ КА, што скраћено и преведено значи: Исус Христос побеђује.  На дан славе, у цркву се носи Славски колач, жито и црно вино. У цркви се врши заједничко освећење жита и благосиљање хлеба и вина, а онда свештеник свако жито посебно прелије, и сваки колач посебно реже. Том приликом свечар преда свештенику пре литургије, читуљу (списак живих и преминулих чланова породице) ради помена и вађења честица на проскомидији-живих за здравље, а преминулима за покој душе. Колачар (онај ко носи колач у цркву) прилаже цркви своје дарове: тамјан, уље, вино, прилог, итд… Тамо где је наслеђена породична пракса или се заводи нова, да се колач реже или ломи у кући, треба поступити на следећи начин. Још увече, или рано ујутру стави се на сто све што је потребно за обред, а сто је за ту прилику окренут према икони, односно према истоку. На столу треба да су: славски колач, жито (кољиво), чаша црног вина, свећа, списак живих и преминулих чланова породице ради молитвеног помена, кадионица са брикетом и шибицом или упаљачем. Поред вина и жита се налази кашичица, а поред славског колача нож. Пред сам почетак обреда се пали свећа (може и раније), док је кандило упаљено још увече. Кад свештеник дође у кућу, на столу је све што је потребно. После уобичајног поздрава, домаћин приђе свећи, прекрсти се и припали је. После тога свештеник, чита молитву Оче наш, и тропара славе, и на крају молитву за освећење жита. За време овог обреда, окаде се: икона, славски колач, жито (кољиво), вино, просторија у којој се слави, као и присутни чланови породице и гости. Непоследно после обреда, не прекидајући ток, свештник прелази на резање славског колача. За то време почињу да се певају тропари. После сечења колача, колач се исече на кришке као хлеб. Најпре домаћин и укућани узимају и једу по део колача, а остатак се поставља на трпезу. Сам колач символише Христа који је хлеб живота, а вино, којим се прелива, символише крв која је текла из Христових рана.

Славска свећа

За славу се купује већа свећа, по могућству од правог воска, обично дужине 50 -60 см, може и већа, или мања, зависно од прилика и могућности. Она се ставља у чирак (свећњак) и посебно украшава, Свећа се пали на дан славе, непосредно кад свештеник дође да благослови жито и колач или кад се освећени колач и жито донесу из цркве, дакле пред славски ручак. Домаћин се прекрсти, помене у молитви Бога и име своје крсне славе, целива свећу и пали је шибицом.

Паљење свеће означава почетак слављења Крсне славе. Свећа и њена светлост символизују светлост науке Христове. Свећа гори целог дана на дан славе, а када изгори на неколико сантиметара до свећњака, свећа се гаси.

Славска свећа треба бити од правога воска и освештана у Цркви. Свеће купљене ван Цркве које нису освештане као и парафинске не треба користити као славске свеће.

Славско жито

Славско жито је пшеница која се кува уочи славе, заслађује, орасима, медом или шећером и односи на дан славе у цркву ради освећења. У неким нашим породицама пшеница се само заслади и остави немлевена, (није погрешно ни једно ни друго).

Освећујући славско жито свештеник моли Бога да благослови све разноврсне плодове и освети оне који их буду јели, јер су свечари принели ово у славу Божију, и част и спомен Светога који се слави и за спомен оних који су умрли у благочестивој вери (преци и сродници који су нам Славу предали).

 Освећено жито се служи гостима пре славског ручка. Славско жито символише васкрсење мртвих, то је принос у славу Божију у част Светога, за здравље и срећу свечара и за покој душе умрлих. И зато се жито спрема за све Славе, јер постоји погрешно мишљење да жито не би требало припремати за Аранђеловдан и Илиндан под изговором да су ово живи светитељи. Погрешно! Јер жито се спрема за покој душе наших предака, а не светитеља. Такође, у православљу нема „мртвих“ светитеља – сви светитељи су живи и моле се Богу за нас.

Славска трпеза

Поред набројанога што чини славу: славски колач, славско жито, свећа и вино, по нашем народном обичају домаћин припрема славски ручак који се обавља на дан славе. У неким крајевима се припрема и вечера уочи славе, на коју долазе гости, и то се зове навечерје празника. Негде се слави и други, па чак, и трећи дан славе. Одсуство веронауке условило је да се слава претворила скоро искључиво у славску гозбу, на којој, нити домаћин, нити гости знају о правом смислу и суштини славе, па чак ништа ни о светитељу који се слави. Пошто се то претворило, дакле, у обилну гозбу, сиромашније породице данас нису у стању да финансијски издрже толики трошак. Подвлачимо поново овде, да је слава пре свега духовни догађај и доживљај уз оно што је неопходно за сам обред резања колача, а све остало је ствар воље и могућности сваке породице.

После благосиљања славских обележја домаћица служи госте славским житом, чита се молитва пре јела (Оче наш…) и почиње свечани славски ручак. Обзиром да је славски обед наставак литургијског обреда, јела треба да буду спремљена према црквеним прописима: посно у дане које је Црква одредила као посне, а мрсно у остале дане.

Посне славе

Овде ваља упозорити на још један погубан и штетан обичај, који се полако из неупућености у неким нашим крајевима, увлачи у наш народ. Наиме, када нека слава падне уз пост, или у среду или петак, например Никољдан, који је увек у Божићном посту, тај дан се обавезно пости, без обзира да ли породица из неких разлога не пости тај пост. Спремати мрсну храну за славу је велики и погубни грех ако је пост. Боље је не славити, него правити јавну саблазан и наводити на грех друге (госте) да мрсе на велики празник у време када црква наређује пост. Погрешно је, како то неки чине, на дан славе када је пост, „приказати“ на трпези мало рибе и посне хране, а после постављати и служити мрсну храну. То је својеврсно лицемерје, и није достојно хришћанина, Србина и православца, погово када се зна да се може чак лепше и јефтиније припремити ручак од рибе и посне хране. Постоји, чак и кувар са рецептима за припремање посних јела, кога би требало да користе домаћице које припремају посну славу. Посне славе су све оне које падају за време неког од четири велика православна поста, као и оне славе које падну на среду или петак ван трапавих седмица. У току славског обеда треба да влада одређена озбиљност, пристојност и поштовање светиње Крсне славе, у погледу служења јелом и пићем, теме разговора и песама које се певају. Постоји такође мишљење да славу не треба славити у првих годину дана од када неко из куће умре. Ово мишљење нема утемељење у православној теологији. Крсна слава се и тада слави, јер су нам молитве нашег светитеља-заштитника у тешким тренуцима још потребније.

Црквена-храмовна слава

Поред светитеља и славе коју слави свака породица, заједничка слава свих парохијана и верника који припадају одреденом храму у месту у коме живе, јесте храмовна слава те цркве. Сваки храм је посвећен неком светитељу, или празнику, и он на тај дан слави своју храмовну славу. Пошто је храм највећа светиња у једном месту и заједнички духовни дом и огњиште свих мештана, пожељно је да сви узму учешћа у тој слави. Велики је грех не отићи тога дана својој цркви, поготово ако за то нема оправданог разлога.

Поред домаће и црквене славе, или преславе, у нашој је традицији, да поједина занатлијска удружења (пекари, столари, трговци итд), еснафи, предузећа, спортски и други клубови, братства, заједнице, друштва лекара и разна удружења могу имати и славити своју славу. Они за своју славу, за свога покровитеља и заштитника узимају неког светитеља који је прикладан тој делатности или занимању. Лекари обично узимају свете Враче (лекаре), столари св. и Праведног Јосифа, јер је био столар итд. Слави се слава, као црквена или школска, има свога домаћина, или сви заједно припремају славу, па сви су домаћини. Колач и жито сe носе у цркву, или свештеник долази да пресече колач и освешта жито. Све остало је као на домаћој или црквеној слави.

Закажите термин за свећење водице

Храм Сабора Срба Светитеља

Möhringer Str. 81A, 70199 Stuttgart

Контакт

Möhringer Str. 81A, 70199 Stuttgart – Heslach 

Телефон. 0711/964 0020
Факс 0711/964 0021

Одаберите писмо веб сајта

Навигација сајта

Copyright © 2021 Српска Православна Црква Штутгарт. Сва права задржана.

sr_RSSerbian
Consent Management Platform by Real Cookie Banner